-Pi­še: Mi­lan Ru­žić

Ni­je te­ško u Sr­bi­ji na­ve­sti lju­de da ne­ko­ga sma­tra­ju pa­met­nim. U go­mi­li onih ko­je obra­zu­ju neo­bra­zo­va­ni, či­je je sta­ni­šte u ri­ja­li­ti­ju ili po­li­ti­ci, ni­je te­ško is­ta­ći se. Do­volj­no je re­ći ne­što što ni­je glu­po i već ta­da ste pa­met­ni. Me­đu­tim, ula­skom me­đu one ko­je ovo dru­štvo sma­tra pa­met­ni­ma i kao ta­kve ih svr­sta­va u eli­tu, onaj ko­ji ta­mo do­spi­je zna da ni­je pa­me­tan, jer je mi­ni­ma­lan rad u to ulo­žio, pa je uto­li­ko za­je­dlji­vi­ji i su­jet­ni­ji pre­ma oni­ma za ko­je zna da su bo­lji od nje­ga. Ovi mi­ni­ma­li­stič­ki in­te­lek­tu­al­ci su, ka­ko se ne bi dis­kre­di­to­va­li po­ja­vom pra­vih, za­sje­li na ne­ke po­zi­ci­je od ko­jih za­vi­se i oni pra­vi. Ta­ko do­la­zi do mak­si­mal­nog is­ti­ca­nja mi­ni­mal­ne pa­me­ti, a oti­ca­nja istin­skih in­te­lek­tu­a­la­ca pre­ko gra­ni­ce. Kad je ne­ko pa­me­tan na ovaj da­na­šnji na­čin, on se tru­di da svo­ju pa­met unov­či, a to je mo­gu­će sa­mo ako se opre­di­je­li za ono što ni­je u in­te­re­su nje­go­vog na­ro­da, što opet po­ka­zu­je glu­post bez gra­ni­ca.
Bi­ti glup tre­ba­lo bi da je la­ko. Ali, do­šlo je vri­je­me u ko­jem je glu­post is­pla­ti­va, pa je me­đu glu­pi­ma ve­li­ka kon­ku­ren­ci­ja. Ni­kad ni­je bi­lo vi­še ra­da na to­me da se bu­de glup. Ko se ro­di glup, nje­mu je sva­ki dan pra­znik, a ko se ro­di sa ne­kom pa­me­ću i po­ku­ša­va da i taj dio iz­gu­bi za­rad ko­ri­sti i la­ko­će ži­vlje­nja, ta­ko do­ka­zu­je da se ipak ni­je ro­dio pa­me­tan i da se ne mo­ra tru­di­ti za­glu­plju­ju­ći se.
Naj­lak­še je bi­ti bu­da­la, ali je za­pra­vo naj­ve­ća kon­ku­ren­ci­ja u ovoj gru­pi. Ko je bu­da­la, do­bro je pla­ćen, pa se za ta­kvu po­zi­ci­ju kva­li­fi­ku­ju i utr­ku­ju i ovi ko­je sma­tra­ju pa­met­ni­ma, ali i oni pot­pu­no glu­pi. Od glu­pih se oče­ku­je da bu­du bu­da­le, a od pri­pa­met­nih da bu­du bu­da­le sa pe­di­gre­om, pa po­sta­ju po­li­ti­ča­ri.
Naj­go­re je oni­ma ko­ji su za­i­sta pa­met­ni i ko­ji na to­me ra­de cije­log ži­vo­ta. Njih bo­li gle­da­nje sve­ga ovo­ga. Oni ću­te, ne zbog to­ga što ne smi­ju ni­šta da ka­žu, već ne že­le išta da ob­ja­šnja­va­ju bu­da­la­ma, jer je to za­lu­dan po­sao, a te­ško se, onaj ko­ji im ne­što ob­ja­šnja­va, raz­li­ku­je od njih. Bu­da­le i je­su bu­da­le za­to što im ni­šta ne mo­žeš do­ka­za­ti.
U ova­kvoj Sr­bi­ji pro­spe­ri­raš ako si bu­da­la, a ako ni­si bu­da­la, bu­da­le su ti nad­le­žne i od njih za­vi­siš.
Ko­ja još dr­ža­va do­zvo­lja­va fi­nan­si­ra­nje bu­da­la u ovim raz­mje­ra­ma? Gdje to još ima bu­da­la ko­je pred­sta­vlja­ju in­sti­tu­ci­je? Po­sto­ji li još ne­ka ze­mlja u ko­joj se če­ka­ju od­go­vo­ri bu­da­la, pa se po to­me po­stu­pa, umje­sto da bu­de obrat­no?
Pred na­ma su dvi­je mo­guć­no­sti – ku­po­va­ti hljeb i knji­ge ili ku­po­va­ti no­vi­ne, gle­da­ti ri­ja­li­ti­je i kli­ma­ti gla­vom gra­de­ći ta­ko ka­ri­je­ru.
Gle­dam sad u po­li­cu s knji­ga­ma, a na njoj sve sa­mi kla­si­ci srp­ske knji­žev­no­sti, i pi­tam se ka­ko mi, po­red ta­kvih lju­di, is­pa­do­smo ova­kvi?! Ko­li­ko je sa­mo is­tan­čan taj naš osje­ćaj za glu­post i ka­ko bri­žlji­vo nje­gu­je­mo sa­mo­de­struk­ci­ju ko­ja iz nje cvje­ta.
Ko god je išta iz ovo­ga ra­zu­mio, ne­ka zna da vi­še ni­je bu­da­la, a ko ni­je, ne­ka po­žu­ri da tra­ži no­vac ko­ji mu sle­du­je.
wwwi­skra.co